Завршила се још једна полусезона у дугој Борчевој историји. Ову, на жалост, нећемо памтити као веома добру јер је наш клуб опет у овој "Премијер" лиги играо тотално незапажену улогу. Као и претходних година били смо у подређеном положају у односу на неке клубове чија историја почиње послије посљедњег рата, и чији је капацитет стадиона једнак броју становника мјеста из којег долазе. Опет смо се брукали по разним ливадама ове назови "државе" и са гостовања смо се у већини случајева враћали као поражени, тј. боље речено "натрпани" головима и покрадени од стране судија.

Сезона је, као и обично, почела великим обећањима управе и тренера. По њиховим изјавама, послије освајања прошлогодишње титуле шампиона Републике Српске, наш клуб је требало да настави том путањом, а коначни циљ је био да изађемо у Европу послије много, много година, и да Бањалука поново има задовољство да гледа европски фудбал. Управа или, боље речено, Милорад Јањетовић (пошто се други чланови, ако их уопште има, никад не појављују у јавности) се одмах на почетку оградио од резултата јер је тадашњем тренеру Одовићу дао слободу да доводи играче, а овај "стручњак" је анализирао играче неколико мјесеци да би на крају, кад је већ требало да почне сезона, довео "своје" играче из друголигаша Србије, и без пуно уигравања, сезона је могла да почне.

Прво коло се играло у Мостару и ту је Борац одиграо и, вјероватно, најбољу утакмицу ове полусезоне. Скоро до самог краја је био неријешен резултат, али онда је на сцену ступио "херцеговачки лоби" и судија је почео да одређује шта се од њега и тражило, почео је да суди непостојеће прекршаје у билизини шеснаестерца, али ни тако није помогао играчима Зрињског, па је на крају, да не би морао сам угурати лопту у гол, свирао пенал и ту се прича за Борац завршила. И поред пораза већина навијача Борца је била охрабрена игром у првом колу и мислили су да ће играчи наставити тако да играју и у наредним утакмицама. Ипак, играчи су у наредним колима показали колико вриједе, почеле су лоше партије код куће са минималним побједама, и тешка понижења на страни. Играчи су се правдали лошим суђењем, тренер играчима који наводно нису слушали његове "мудре" савјете, а предсједник клуба тиме да он не води играче него да је одговорност на тренеру, и тако укруг... Ту се понекад појављивао и тадашњи спортски директор (без неке веће функције) Јагодић, који је све то нијемо посматрао.

Послије серије лоших резултата дошло је до смјене Одовића, којем није било претјерано тешко због тога, јер је, по њему, он био најмање крив за лоше резултате, него неке "више силе", а сигурно је да је он у Борцу фино зарадио од плате клуба и "играча"... Након дугог размишљања предсједник клуба је за тренера поставио Јагодића који се искрено и за вријеме Одовића надао тој функцији и све радио да до ње и дође. Тај ефекат промјене тренера донио је неке добре резултате, међу којима су невјероватна побједа у Тузли и неријешен резултат у Модричи, за разлику од претходних година и времена владавине неких људи, када смо се из поменутих градова враћали са неколико голова у мрежи. Али ту фину епизоду нисмо дуго гледали, почели су опет лоши резултати да би на крају дошли Лакташи и буквално нам "отели" три бода са нашег стадиона. Опет је почело са разним причама, људима и играчима у клубу су сви били криви осим њих самих, а добро су знали са ким и у каквој лиги играју, па је било логично од њих да се припреме за такву утакмицу.

Полусезона се завршила побједом над Челиком код куће, у игри која је била изнадпросјечна, али ни то не охрабрује да ће бити боље у наставку. Од играча који су вриједни спомена ове сезоне су браћа Врањеш, Кајкут и младе снаге Борца којима сигурно треба дати више шансе. Остали играчи су играли просјечно, по систему једна добра, три лоше...

 
Редакција БОРАЦ-СПОРТ